Početak mog MMA puta – Trenerski dnevnik #01
Početak je bio težak – kao i svaki. Te 2010. godine trenirao sam više nego ikada. Odlučio sam da se oprobam u MMA-u, sportu koji me je toliko fascinirao da sam sate provodio gledajući borbe i video lekcije. Iako sam još od 1999. godine bio u svetu borilačkih veština, nisam imao predstavu koliko je MMA zapravo zahtevan.
Do tada sam trenirao karate (crni pojas), aikido (oranž pojas) i kik-boks (bez mečeva), dok sam parterne tehnike učio – verovali ili ne – sa YouTube-a. Pošto u blizini nije bilo MMA kluba, pored redovnih treninga karatea, kik-boksa i aikidoa, veći deo vremena sam trenirao sam. Preterivao sam sa kondicionim treninzima, vežbama snage i parternim lekcijama. Koliko god to zvučalo ludo, znao sam da ću jednog dana ući u taj ring-kavez o kome sam toliko maštao.
Živeo sam za dan kada ću zakoračiti u MMA vode. Bio sam potpuno posvećen, a ta energija je privukla ljude da treniraju sa mnom.
Što se tiče trenerskog posla, do tada sam bio pomoćni trener u karate klubu – crni pojas koji je povremeno menjao glavnog trenera. Zbog moje nenormalne fizičke spreme, angažovao me je i rukometni klub „Omladinac“ iz Deliblata da vodim kondicione treninge.
U februaru 2010, tokom priprema rukometnog kluba, prišlo mi je nekoliko momaka sa pitanjem: „Da li bi nas trenirao MMA?“ Nasmejao sam se i rekao da nisam dovoljno kompetentan – ipak nisam trenirao u pravom MMA klubu. Ali bili su uporni. Na kraju sam pristao na tu ludost.
Rečenica koju sam tada stalno ponavljao sebi i ekipi bila je:
„Kazni sebe na treningu da bi druge kaznio u ringu.“
Po toj rečenici dobio sam i svoj prvi nadimak – The Punisher, po Marvelovom strip junaku. Po tom imenu smo nazvali i naš tim: MMA Fight Team “The Punisher”.
U početku smo trenirali u školskoj sali zahvaljujući rukometnom klubu, ali već u martu ostali smo bez prostora jer su rukometaši prešli na otvorene terene. To nas nije zaustavilo.
5. mart 2010. – nastavljamo sa treninzima na otvorenom. Svakodnevno sam biciklom vukao bokserski džak, fokusere i dva para rukavica do školskog dvorišta – to je bila sva oprema koju smo imali. Fokusirali smo se na udaračke tehnike, dok smo parter radili na travi, kada vremenski uslovi to dozvole, uz video instrukcije legendarnog Bas Rutena.
Nije bilo odlaganja treninga – bez obzira na sneg, kišu ili letnje vrućine. Trenirali smo svakodnevno, motivisani snom da jednog dana nastupimo na velikom MMA takmičenju.
Prva nagrada za sav dotadašnji trud stigla je kada sam prošao audiciju za rijaliti šou „Put ka vatrenom ringu“. Bio sam na korak od svog prvog MMA meča – i to profesionalnog. Uzbuđenje je bilo ogromno.
Zaprati Coach’s Journal na youtubeu i podrži da ovaj sadržaj jednog dana preraste u knjigu!
